Neka mesta plene time što su jako poznata. Gledajući mnoštvo slika, slušajući široki spektar raznih priča onih koji su tamo bili, prosto bivate privučeni da odete i posetite to mesto. Jedno od tih je Stara planina, koja počinje u našoj zemlji, kod Knjaževca, a završava se negde pored Crnog Mora, u susednoj republici Bugarskoj. Jednostavno, priče su bile dovoljno ubedljive da odem i uverim se da to jeste zaista tako. Pobornik sam i više volim neke nepoznate planine, usamljene, slabo posećene. No, penjanje po poznatim, nekada za promenu, donosi osveženje. Kao što rekoh, lanac dug preko 300 kilometara je iznedrio neke vrhove visine preko 2000m, što im daje visokogorsku dimenziju. Na našoj strani, najviši je Midžor 2169m. Najviši pak vrh cele planine je u Bugarskoj. Zove se Botev, po njihovom nacionalnom junaku i heroju, poeti. Sa zavidnom visinom od 2376m predstavlja pravi izazov svakom planinaru. Na put sam se otisnuo u petak, po neverovatnoj tropskoj vrelini. U Sofiju sam stigao u kasnim večernjim časovima. Smeštaj, gde bi drugo, kod drugara sa prošlogodišnje ekspedicije Ararat 2009, Aleksa. Posle napornog i užasno vrućeg dana, uz to i početka SP u fudbalu, ko ne bi bio jako umoran i jedva čekao da prigrli krevet? Subota jutro, pakovanje, sakupljanje ekipe, odlazak do sofijskih radnji planinarske opreme, i konačno, kretanje ka centru Stare planine. U kasnim popodnevnim časovima smo bili u mestu Kazanlak, centar bugarske industrije ruža i doline Tračanskih careva. Ta stara civilizacija je svoj brod usidrila ovde, između dolina ruža i stena Stare planine, Srednje Gore i Crnog Mora, na drugoj strani. Nama su najinteresantnije bile Tračanske grobnice iz IV veka pre nove ere. Taj narod je jako poštovao svoje vladare. Za života bi im podario jednu megalitnu građevinu, kojoj ljudi današnjice prilaze sa neskrivenim oduševljenjem. Posetili smo po paprenoj ceni onu koja je našla mesto na UNESCO-voj listi spomenika Bugarske. I nismo se pokajali. Kasnije smo otišli i do Goleme Kosmatke, grobnice tračanskog kralja Sevta trećeg. Bilo je mogućnosti posetiti još četiri grobnice, no, vreme je radilo protiv nas. Ostavili smo to za neki naredni put, tako da smo se zadovoljili posetom ruskom manastiru u susednom mestu Šipka. Sav u zlatu, sakriven u hladu borova i zimzelenog drveća, predstavlja pravoslavnu oazu mira, koju smo i mi iskoristili kako bi svoje misli očistili i sredili za predstojeći uspon. Posle turističkih poseta, krenuli smo putem nazad, do mesta Kalofer, inače rodnog mesta gore-pomenutog Hrista Boteva. Mesto deluje dosta pusto, sa malo ljudi, turista. Nastavili smo još nekih desetak kilometara do startne tačke uspona, mesta Panicite na oko 750mnv. Ostavili smo tu kola, spakovali se i krenuli na duže pešačenje. Usput smo sretali planinare ozarenih lica koji su se vraćali sa uspona. Dosta njih se čudilo našem kasnom startu. Neki su i promoćurno zaključili kako je to dobar taktički potez, šetati u sumrak, po umerenoj temperaturi i prijatnim vremenskim uslovima. U daljini se nazirao Botev, naš sutrašnji cilj, bili smo mu bliži svakim korakom. Put vodi strmo uzbrdo, do jedne duge livade, koja se završava polusatnim spustom u kanjon planinske reke. Table i markacije, stubovi, puno ljudi, garant da se na planinima naših suseda jednostavno ne možete izgubiti. Jako pedantno odrađeno. Mene su kupili kutijom za prvu pomoć, okačenoj na drvetu pored staze. Iz radoznalosti sam je otvorio i imao sam šta da vidim. Oprema, novijeg datuma, stoji na svom mestu, bez da iko to dira. Sa žaljenjem sam konstatovao da smo mi miljama daleko od suseda. Par česmi na stazi nas je krepilo i davalo snagu za finalni uspon. Prešavši poslednji kameni most, ulazimo u strmiji uspon koji se može savladati za malo manje od čas hoda. Još jedno prijatno iznenađenje na stazi, bračni par koji u ruci drži malu bebicu. Iz čiste radoznalosti sam počeo razgovor i dobio odgovor da je mali planinar star čitava 4 meseca! Poželeo sam mu najmanje Everest kad odraste. Posle dva i po časa hoda, stigli smo u Hižu Raj, na 1410m, u sam sumrak. Primetan je veliki broj šatora oko doma, koji je pun. To veče je tu spavalo cirka 200 i više ljudi. Pred mojim očima nesvakidašnja slika. Mi smo, takođe, spavali u šatoru. Dom i oko njega, sve pedantno. Niko ne zagađuje okolinu, svi je čiste i poštuju. Posle obilne večere smo legli u carstvo snova. Nedelja jutro. Krećemo u 6 sati nas troje, dvoje njih je odustalo, njima je i ovo bio uspeh. Sunce je počelo da izranja iz Stare planine, mi smo dobijali na visini. Najpre smo prošli pored Rajskog prskala, najvišeg vodopada na Balkanu sa visinom od 125 metara. Bliže druženje sa njim je ostavljeno za povratak. Nastavak stazom koja postaje strmija. Nije džaba dobila ime Tarzanova staza. Taj mali deo je dužine najviše kilometar, ali je oprez preko potreban. Sajle na sve strane olakšavaju uspon. Posle tog dela, izlazi se na greben planine. Sada se i vrh vidi, jako je blizu. Bilo je potrebno oko 2 i po časa hoda doći do tačke 2376m i božanstvenog pogleda na jug, sever, istok i zapad, greben Stare planine, susedne vrhove Triglav i Levski. Bugarska dolina ruža se budila. Prelepa slika pred mojim zadovoljnim očima. Na vrhu smo se zadržali preko sat vremena. Pogled smo usmerili prema Plevenu i severu Bugarske. Posle druženja na vrhu i odmora, usledio je povratak nazad istom stazom. Najpre smo koristili zimsku, da bi se ponovo vratili na letnju stazu. Pozdravljali smo brojne planinare i želeli im srećan uspon. Spust je kratko trajao. Nije mnogo prošlo, a već smo bili na Rajskom prskalu, tj. baš ispod njega. Aleks nije odoleo iskušenju da uskoči ispod samog mlaza vode. Ja dođoh tu negde, no eto, nisam bio toliko hrabar. Jako je prijatno bilo ispod vodenog stuba visine 125 metara, mehurići vode vas miluju, osećate pravo blaženstvo po danu tropske vreline. Kao i svako, i to zadovoljstvo je došlo do kraja. Vratismo se do doma, spakovasmo stvari i svi srećni i prezadovoljni krenusmo nazad. Na kraju sam stigao u minut na voz za Niš, u koji sam stigao posle ponoći. Neizmeran umor, preplanule ruke, bolovi u mišićima koji su pretabanali 33 kilometra i preko 4000 metara visinske razlike... sve je to ništa, neuporedivo prema zadovoljstvu koje sam osećao tih nekoliko dana u zemlji prijatelja. Do sledeće avanture... TEKST I FOTOGRAFIJE: Miloš Tašković Tales