Zamislite idealan vikend. Zamislite da imate mogućnost, i otisnete se na jedno bajkovito opušteno putovanje. E, tako nešto se meni desilo za Uskršnje praznike. Sasvim lagano sam doneo odluku da posetim Golijsku transverzalu. Njen transverzalni dnevnik posedujem već 5-6 godina. Eto, posle toliko vremena je došao red na nju. Tačnije, na deo nje. Na početku planinarske karijere sam pohodio Stolove, i najviši vrh Usovicu. To je sam početak transverzale, start je zapravo iz Žiče. Sve je to počelo jednog subotnjeg jutra koje je nagoveštavalo hladno i oblačno vreme. Ipak, verovao sam meteorolozima. Ovaj put su pogodili. Stopiranje do Kraljeva je upalilo i za tri sata sam već bio na mestu zbivanja. Direktno sam sa autobuske stanice otišao do naše svetinje koju je podigao junak iz loze Nemanjića, Stefan Prvovenčani, i to još početkom 13-og veka. Odolevala je svetinja svim rušenjima, paljenjima, najezdu Tatara, Turaka, sva moguća i nemoguća iskušenja je prošla. Pa ipak, na kraju je na ulaznim vratima ostao natpis, reči Isusove: Ne boj se, veruj. Reči koje sve govore. Duševni mir koji se doživi prilikom obilaska bilo kog manastira je ravan onom koji doživimo na planini, u prirodi. Tako sam se i ja osećao, srećan zbog tog trenutka, boravka u oazi pravoslavlja. Vreme sam iskoristio i da svratim do Žikinog dućana, koji je preko puta manastira, a bitan je samo zbog činjenice da se tu nalaze pečati 1 i 2, Manastir Žiča i Stolovi. Overio sam knjižicu i vratio se u grad, gde sam preostalo vreme iskoristio za druženje sa lokalnim planinarima, za uživanje u lepotama grada, za boravak u parku iz koga se kao na dlanu vide sve okolne planine. Nedelja, dan za uspon je došao. Uskrs. Kažu, naš najveći praznik. I ja ga praznujem, bliže Bogu, na visinama. Autobus koji ide za stari grad Maglič. Posle pola sata vožnje sam tu. Ulazim u restoran Jerinin grad, tražim pečate od momka koji tu radi. Posle silne potrage, ušao im je u trag. Pečatirano – KT 3 i KT 4, Maglič i Čemerno. Sledi razmrdavanje pred dugo pešačenje. Pozdravljam se sa tim momkom i krećem. Druga etapa Golijske transverzale je duga 32 kilometra, polazi od starog srednjevekovnog grada Magliča, preko planine Čemerno i najvišeg vrha neobičnog imena – Smrdljuč, 1581m, do Isposnica Svetog Save, i još jedne naše svetinje, Studenice. Etapa počinje jačim usponom još na startu. Susedni Stolovi i Željin se bude okupani jutarnjom rosom i stidljivim suncem. Obasjava me ta lepota, čineći da se osećam kao u kakvom raju! Pravim češće pauze radi slikanja svega toga. Jeste, to vam ostaje u sećanju još duuuugo dugo, ali nije zgoreg imati i koju fotku, da se prisetite tih lepih trenutaka nekad kasnije. Prolazim pored raskrsnice za planinarski dom koji drže članovi PSD Železničar iz Kraljeva. Idealan je kao strateška tačka za etapni prelazak GT. Pratim markacije i treklog, uporedo. Moram pohvaliti Bineta, starog planinarskog vuka iz Kraljeva koji je jedan od nekoliko u zemlji koji iz entuzijazma i ljubavi prema planinama obavlja tu jako nezahvalnu delatnost – markiranje planinarskih staza. Sam je obeležio svih 130 km Golijske transverzale na lep način, na čemu mu ovim putem izražavam svoje najdublje priznanje i čestitke. Znam koliko je to mučan posao. Bine, priroda i Tales ti zahvaljuju. Penjući se, ubrzo se dolazi do prevoja, sa koga se lagano gubi visina i silazi u reku Dubočicu. Prelazi se mostić i hvata veliki šumski put. Za oko pola sata pešačenja nailazim na izvor koji izbija direktno iz rupe u brdu, jako neobično i lepo! Posle toga sledi naglo skretanje udesno i sledi sat vremena napornijeg uspona do grebena pred vrhom. Na toj deonici sam sreo par srna. Igrale su svoju čarobnu šumsku igru, trčkarale. Eto jedne od prednosti samostalnog planinarenja, možete u potpunosti svoja čula podrediti prirodi. Ona će vam, zauzvrat, dati ono najlepše od nje. Posle životinjskih prijatelja slede polja sremuša, jedne jako zdrave biljke sa mirisom i ukusom mladog belog luka. Šteta što nisam imao vremena da se više družim sa njim. Sledi i izlazak na greben, gde se sneg malo održao. Nanosi su to. A tu je i vrh. Zapravo, prvi pokušaj. Idemo dalje, lažna uzbuna. Drugi vrh, to je. Ipak, sačekaćeš momče, nije ni to. Treći vrh, vidi se transportno sredstvo zvano kamion, antena i solarni panel, kao i kamena piramidica. To je to! Smrdljuč, 1581m, najviši vrh Čemerna. Pešačenje do vrha jako dugo, oko 17 km. Ostavljam stvari, kružim oko kamiona čudeći se šta on tu radi. I sada mi nije jasno. Znam samo da su takve stvari suvišne. Ovde? Naročito ovde. Zašto? Biću iskren – jedan od top 3 vrha sa fantastičnim pogledom na kojima sam ikada bio. Čisti pogled u radijusu od 360 stepeni. Jeste da sam slabiji sa planinama Zapadne Srbije, no, prepoznajem one na kojima sam bio i one na koje ću uskoro, tu je Jadovnik, Zlatibor, Zlatar, Mučanj, Ovčar-Kablar, Kotlenik, iza mene Studena planina, Željin, Stolovi, u daljini Kopaonik, obližnje Radočelo, Golija... sve su na broju. Predivno! Ostao sam na vrhu čitavih sat vremena. Tih sat vremena vam daju sliku celog planinarenja, za tih sat vremena i živim cele nedelje. Teško se odlučujem na nastavak i završetak akcije. Sledi spust markacijama koje su nedavno obnovljene, prvo se dolazi do prostrane livade i ćumurane, pa onda grebenski šumski putić do Golog brda, zaobilazak jedne omanje čuke i direktan silazak na gornju Isposnicu Svetog Save. Sada je omalterisana i deluje jako impozantno. Šteta što nije bilo nikoga unutra, a tako sam želeo da uđem. Posle kraćeg boravka, spustio sam se i do donje Isposnice, zatim i do asfalta, kojim sam krenuo ka Studenici. Taj hram pravoslavlja smo posetili prošle godine prilikom pohoda ka Mokroj Gori, sada mi nije bilo suđeno. Pre toga sam našao prevoz do Kraljeva i još to veče otišao iz ovih predivnih predela. Na putu ka gradu mi je pomalo bilo krivo što moram da napuštam ovu zemaljsku lepotu. No, već su mi u glavi ponovne posete krajevima gde su ljudi divni, planine magične, gde se oseća duh Nemanjića, utemeljivača prve srpske države, ktitora prvih srpskih manastira... Tekst i fotografije: Miloš Tašković Tales