Nemirni duh niških planinara se proteklog vikenda prošetao kroz Zaplanjsku oazu tišine, mira, spokoja i čistote. Vikend koji bi trebao da nas ispuni nas je maksimalno oblio toplim osećajem sreće i zadovoljstva. Uprkos vremenskim prilikama, koje se nisu dale, i koje su planirale da po ko zna koji put ove zime pokvare nama užitak. Ovoga puta nas je bilo čak devetoro. Manje od red zone granice, ali ponovo, više od green line-a. Bilo nas je raznih starosnih dobi, no, omladina je dominirala. Bilo je tu osmeha, šale, drugarstva, u nekim momentima i planinarske solidarnosti i nesebične pomoći. Svega što bi trebalo da krasi jednu ovakvu akciju. Iz Niša smo krenuli kasno, oko 8h, prošli kroz sanjivo Zaplanje, i na startu, u selu Donji Prisjan bili nešto pre 10 časova. Uobičajeni rituali ni sada nisu zapostavljeni, pripremanje, i start akije. Išli smo kao pravi slovenački planinari, u koloni, jedan za drugim. Čak smo imali i jednog slovenačkog planinara u svojim redovima! Uspon se dobijao malo brže nego inače na takvim planinama. Ono što nam je u početku dosta smetalo je kilometarsko blato svuda. Činilo se da toliko blata nisam viđao ni na Fruškoj gori, na čuvenim maratonima. Pa ipak, istrajavali smo u želji da nastavimo dalje, uprkos tim sitnim smetnjama. Korak po korak, i već smo bili na grebenu. Pogleda nije bilo. Zapravo, može se reći da je bio simboličan. Nismo mogli da uživamo u najgrandioznijoj planini Srbije, susedu Kruševice. Nismo ni u ostalim. Tek su se nazirale u daljini. Za nešto manje od dva sata hoda, laganim hodom smo dosegli najpre jednu tačku, za koju smo mislili da je najviša, da bi nas elektronski pomoćnik upozorio da je ipak, susedni šumarak najviša tačka planine. Još jednom je to bio deo u šumi, ne čistina, ne vidikovac. Šta ćemo, od toliko planina u zemlji, ne mogu kod svih najviši vrhovi da budu usamljeni šiljci koji streme ka nebu i sa kojih se pruža beskrajan pogled. Nekada, pri ovakvim uslovima, moramo da se zadovoljavamo manjim stvarima. One prave, veće, lepše, tek slede... sa lepšim danima. Vita Kruška je sa 913 metara nadmorske visine krov planine Kruševice. Neobičnog imena, ova planina je sve nas podsećala na obližnju Seličevicu, kako po visini, po bukovom i hrastovom drveću, tako i po veličini, konfiguraciji terena, potocima, ponekom četinaru. Na vrhu smo se zadržali oko pola sata. Bilo je prohladno, snežni pokrivač od nekih 10-ak cm je takođe bio prisutan. No, dobrog raspoložanja nije manjkalo. Usmerili smo ga ka novih sat i po hoda, do novog vrha, Bukove glave. Put je širok, kolski, i vodi grebenom skoro do cilja. Tu smo presekli livadama i došli do njega. Bukova glava je visine 901m. Sa nje je pogled takođe skroman, no, u vedrijim uslovima, pretpostavljam da bi pogled na moćni zaplanjski zid apsorbovao sve lepote dana provedenog u prirodi. Treba li pomenuti da je vrh u šumarku i trnjaku? Pretpostavlja se. Ovde smo ostali koliko da povratimo utrošenu energiju i spremimo se za završni spust... koji je bio poprilično veseo. Pod mekim snegom koji se topi i nagibom koji je na nekim mestima dostizao i 30 stepeni, spuštali smo se do potoka. Treklog koji sam uneo je pratio stazu sa vojnih karti koja je bila nepostojeća, pa smo morali improvizovati. Nama to nije bio problem, mlađa ekipa se sjurila tražeći najbolji i najbrži način za silazak. Konačno smo stigli do potoka, gde smo sačekali starije članove ekipe. U jednom momentu sam uočio delimično zabrinuto lice čika Labuda i pogled koji je lutao gore. Nedostajala je Sonja. Pretpostavio sam da će njoj biti teže, s obzirom da, kako je sama rekla, nije planinarila dugo vremena. Kako nas planinare krasi osećaj drugarstva i solidarnosti, Boban je bio sve vreme uz Sonju, pomagajući joj da se bezbedno spusti. Na kraju sam pozvao Ranka, koji se nesebično odazvao da krene, kako bi pomogli Bobanu i Sonji da savladaju i te zadnje, jako kritične metre. Na tom mestu se mali potok survavao u veliki, nagib je bio najveći, a snega dosta malo. Idealno za proklizavanje. Zajedničkim radom savladasmo prirodnu prepreku, i u sledećem kadru, svi smo bili na horizontalnom nivou. Mali odmor i nastavak kolskim putem, koji se baš na tom mestu završavao, što je sve prisutne začudilo. Laganim hodom, izbegavajući blato i manevrišući kako ne bi uhvatili pogrešnu raskrsnicu i planinarenje bespotrebno produžili, za novih sat vremena smo bili u selu, pored kombija. Planinarski deo akcije je završen, sa oko 12,5 kilometara i 730 metara uspona i isto toliko silaska. Očistili smo prateću opremu, presvukli se i krenuli ka iznenađenju dana. Zapravo, trebalo je biti potpuno iznenađenje. Priznajem, nisam znao za ovo. Zahvaljujući Bobanu i Labudu, i meni, i svima, je jako drago što smo danas bogatiji za jedno novo vredno saznanje. U pitanju je crkva Vaznesenja Gospodnjeg u selu Veliki Krčimir. Za nju kažu da je sagrađena davne 1169godine, u prednemanjićkoj eri, na temeljima neke znatno starije, vizantijske crkve. Ovde je prolazio krak čuvenog rimskog Via Militaris puta, tako da je pre jednog i po milenijuma bilo dosta življa u dolini. Danas je stara crkva tik pored nove, sagrađene u 20.veku. Ono što je sve nas rastužilo i doživljaj nam učinilo polovičnim je činjenica da narod ovih krajeva mora još duuuugo raditi na kulturi, edukaciji, obrazovanju. Stara crkva je zakatančena, u selu niko ne zna gde se nalazi ključ. Najviše me je zabolelo u razgovoru sa par meštana koji su, na moje pitanje, da li znaju koliko je stara ova crkva, nonšalantno odgovorili kako: Pojma nemaju!?! Šta onda mi, tamo neki došljaci iz Niša, da očekujemo, kada lokalni meštani koji bi trebali da vode računa o svetinji prve kategorije državne zaštite nemaju pojma šta imaju u svom dvorištu. Podsetiću da je ta crkva sagrađena (po drugi put) u vreme Stefana Nemanja, krstaških ratova, kada naša čuvena mudra glava, sveti Sava, još nije bio ni rođen, čak dve godine pre Nemanjinog prvenca, Đurđevih stupova. Narode južne Srbije, neka ti je na čast kada se olako odričeš i ne vodiš računa o svojim svetinjama i spomenicima. Pomalo potišteni zbog toga, sedosmo u vozilo, i krenusmo kući. Tugu smo utopili u pogledu na planinarskog titana, neprobojni zid koji se proteže kilometrima, u beloj, snežnoj boji. Bio je tik do nas, kao da smo čuli njegov šapat: Drago mi je da smo se videli, dođite mi što pre, najlepše se osećam u vašem društvu... Hvala Suva planino što postojiš i što nam iznova i iznova daješ energiju i motiv za dalje bivstvovanje! Tekst i fotografije: Miloš Tašković