Nedeljno sunce je svako gledao da iskoristi na najbolji mogući način. Početno mesto dešavanja je autobuska čekaonica. Okupljeno mnogo planinara, ali svako na svoju stranu, tačnije, na 3-4 strane. Za sve godine planinarenja, takvu sliku nisam video. Nas šestoro smo odlučili nekoliko dana ranije da nam cilj za ovu nedelju bude Oblik, pojačan Visom. Vrlo je diskutabilno dati odgovor na pitanje: Koja je to planina? Ja sebi pokušavam dati odgovor duuugo godina unazad, ali uvek nađem kompromis i kažem – Suva planina. Juče sam, sedeći na Visu, ponovo postavio to ispred sebe. Osvrtao sam se, gledao sve donde dokle je pogled dopirao, i ponovo, nekom logikom, zaključio da je to zaista Suva planina. Zbog izuzetne daljine od glavnog grebena, uvek će biti tog crva sumnje. No, nije korisno zamarati se preterano takvim pitanjima. Mi smo se tog dana psihički odmorili, fizički dosta umorili, zadovoljstvo i sreća su bili na vrhuncu. Lokalni autobus za Ostrovicu, selo u Sićevačkoj klisuri, je sporo hvatao zalet. Na kraju, uz pomoć ljute Nišekspresove mašine koja bljuje vatru, nekako se dokopasmo Ostrovice. Sledi kao i uvek, nekim ustaljenim redosledom, zagrevanje, nameštanje štapova, podešavanje opreme. Onda, pokret. Prvi cilj je bio pred nama. Oblik. Pratimo treklog. Put najpre vodi preko njiva, gde hvatamo prečice, a onda se uključujemo na veliki kolski put. Stazom, koja je zaleđena, brzo dobismo visinu. Bili smo na proplanku, raskrsnici puteva. Pravo bi nastavli za Crnče i belopalanačka sela, a levo, onde gde smo i naumili. Nadalje smo usporili – namerno. Osvrnuli smo se. Za nama, biser Srbije, Suva planina, osnežena, bela, posmatramo je sa kraja na kraj. Ovaj deo je najbolji vidikovac za posmatranje naše snežne kraljice po dužini. Nastavljamo, i ubrzo smo tu. Na 901m visine, na krovu Oblika. Vrh je delom u šumarku, ali se sa njega vide Svrljiške, a ako se udaljite koju desetinu metara prema jugu, puca nestvaran pogled na već pomenutu kraljicu. Nismo se tu puno zadržavali, koliko da preplanemo od sunca i da se slikamo. Krenuli smo nazad ka selu, i na pola puta iskoristili pogodno mesto za predah i obedovanje. Uz zanimljivu priču sagovornika, poglede iz bajke, obrok je slađi. Nepuna četiri sata je bilo potrebno za uspon i silazak do sela. Izbor na stazu kojom bi išli do Kusače je pao demokratskim putem. Svako je imao svoju teoriju, ali rešismo da poslušamo Bojana. Doduše, i vojne karte su imale sličan predlog. Svakako, nismo se pokajali, jer je staza bila najkraća, a i najživopisnija (naravno, izostavićemo malo trnja i žbunja koji su nezaobilazni na svakoj planini). Ubrzo smo stigli i do seoske crkve. Niti smo našli na internetu, niti saznali od meštana iz kog je veka. Videli smo da je obnovljena, a jedan meštanin nam je rekao kako je posvećena svetoj Petki. Eto, toliko od celokupnog saznanja. Put je dalje vodio ka jednom potoku, koga smo morali da preskačemo u stilu Indijane Džonsa. Tu smo imali retku priliku da skačemo po klizištu. Koliko je vode palo zadnjih meseci, nije ni čudo što smo naleteli na ovakvu pošast. Tromim i već umornim koracima grabimo ka novom usponu. Savlađujemo ga uz određenu muku. Uz to, T&Ž pokušavaju da nas dodatno ometu u ostvarenju cilja ali... ne ide im, naša upornost biva jača! Konačno izlazimo na čistinu i hodamo samim grebenom, koji neodoljivo podseća na završni greben ka Tremu. U tom trenutku se Bobi požalio na obnovu stare povrede ligamenata kolena. Morao je da stisne zube i izdrži. Nikome nije drago kada se ovako nešto desi. Iz svojih primera znam koliko teško može biti pojedincu kada hoda bukvalno sa jednom nogom. On je jak čovek, znao sam da će doći do kraja staze. Najpre smo pauzirali na Visu, najvišem vrhu geografske odrednice po imenu Kusača. Visine 771m, pruža fantastičan pogled na ceo krajolik. Posebno lepo se vide Svrljiške planine i selo Sićevo, koji su ’’preko puta’’. Imamo utisak da možemo dodirnuti vojni objekat na Višegradu. Sunce nas je milovalo svojim prvim prolećnim zracima. Šteta što nije toplije vreme, pa da duže uživamo u tišini na nebeskoj visini. Pošto je bilo 15h, valjalo je krenuti ka Jelašnici. Malo smo promenili smer i nismo nastavili ka selima Manastir i Prosek. Pratili smo kolski put prvih pola sata, da bi došli do kraja prostrane livade. Udesno, mala stazica koja ide kroz šumu. Na ulazu u nju, svojevrsna markacija. Kesa okačena o drvo. Poznat mi je taj stil, siguran sam da znam čijih je to ruku delo! Pratimo tu stazicu na kojoj se povremeno pojavljuju markacije farbom, one prave. Prolazimo i pored dva kladenca. Jako fina staza. Na kraju dolazimo do korita potoka i širokog kolskog puta, koga pratimo sve do prvih kuća vikendaša. Odatle se on pretvara u asfalt, a naše planinarenje postaje ulazak u civilizaciju. Dolazimo i do Jelašničkih hanova, gde stiže naš prevoz do grada. Valja napomenuti da je Boban junački izdržao, mi smo se u tim trenucima pretvorili u pravu ekipu koja bodri pojedinca, pomažući mu da istraje do kraja. Time se na delu pokazuje ono što krasi nas planinare – solidarnost i pružanje pomoći drugaru u nevolji. Iskreno, svima nam je žao što je do ovoga došlo. Pa ipak, na kraju smo se ispratili sa osmesima, poželevši našem drugaru što pre ozdravljenje. Da li treba pomenuti i statističke podatke? Kao neizostavni deo svakog izveštaja, recimo i to da smo savladali i spustili oko 2600 metara visinske razlike (po 1300 gore i dole), uz prepešačenih 18 kilometara i savladana dva vrha – Oblik 901m i Vis 771m. Do sledeće akcije, zna se, lepe pozdrave! Tekst i fotografije: Miloš Tašković