Kiša ne daje mira zadnjih nedelja. Raspoloženje u ljudima se menja, sa vremenom. Dan pre akcije je vladala neizvesnost i postavljalo se pitanje: Kako će biti sutra? Kao i uvek do sada, nisam se preterano bavio tim stvarima, u sebi sam imao nešto što mi je govorilo da će vreme biti upravo onakvo kakvo želimo. Čak se i u narodnim pesmama govori: Posle kiše sledi sunce. Tako i bejaše. Naša petočlana ekipa se našla na uobičajenom mestu, puna vedrine, raspoloženja za današnji trekking, orna za nove pobede, za uspone na nove planine, na koje retko ko od planinara zalazi. Informacije o njima su slabe, no, tu su internet pomagala koja dadoše svetlo mraku naših pitanja. Kilometri padoše kao od šale, i očas posla bejasmo u selu Mozgovo, retko poprilično naseljenom. Sama njegova dužina od preko kilometar je zaista impozantna, ljude možete sresti na svakom koraku, čak postoji i pošta, kao i seoska ambulanta, a o prodavnicama i da ne govorimo. Prava slika sela kome treba težiti. Ispod crkve Svete Petke smo parkirali kola, odradili jutarnje razgibavanje, stavili rance na leđa i krenusmo. Pitali smo lokalce za start staze, na šta nam oni dadoše potvrdan odgovor. Pratimo stazu, a mali elektronski pomagač je tu, samo, sada na vratu novajlije Nikole. Put, vrlo jednostavan. Idete samo pravo. Staza takođe ide pravo uzbrdo, sa retkim krivudanjima. Mi je, naravno, sečemo i hvatamo prečice, izbegavajući uporno blato na putu. Izašavši na proplanak, osvrnusmo se. Imali smo šta da vidimo. Lepota na sve strane. Na zapadu se bude Goč i Studena planina, stenoviti piramidalni Rtanj nas posmatra sa istoka, voda Bovanskog jezera prima na sebe odsjaj Device i Ozrena. Negde u daljini je i naša lepotica, snežna Suva planina. Sunce na nebu, puno planina oko nas, osmeh na licima. Put skoro svo vreme prolazi kroz zimzelene četinare, što je zaista neobično, znajući da oni rastu na dosta većim visinama. Miris četinara otvara sve naše pore, kao da nas tera da ubrzano i što više udišemo taj kristalno čisti vazduh. Hm, izabrali smo pravo vreme za ovu planinu, pomislih u sebi. Kroz tačno dva časa hoda, i tu smo. Bukova poljana 894m. Najviša tačka planine Bukovik je praktično zaravan, livada. Na njoj ono što malo baca senku na svu lepotu. Zbio se tu bratoubilački rat, udarili su partizani na četnike pre više decenija. Sada o tome svedoče dva spomenika, krst na jednoj, i monumentalna kamena građevina sa petokrakom na vrhu, na drugoj strani. Poruka ’’ne daj Bože bratoubilački rat’’ je jasna. Vetar je bio prejak. Oterao nas je na kratko u šumarak, kako bi se okrepili i povratili snagu. Prijalo je, za predstojeće napore. Ka novoj planini. Sledi dalji put po grebenu. Zaklonjeni smo od vetra, no, nismo pošteđeni gaženja dubokog snega. Ovde sunčevi zraci ne dopiru, pa je na nekim mestima debljina pokrivača i preko 30 cm. To dosta otežava hod, energija se ubrzano troši. Malo po malo, pa izađemo na deo puta bez snega. Pa opet snežni deo, pa ovaj drugi... Trebalo je oko sat i po vremena da se dokopamo prevoja. Gledajući karte, čini se kao da je to jedna planina. Međutim, teška srca moram priznati da je sa Bukovikom spojen Rožanj. Deli ih taj prevoj, do koga se spušta sa Bukovika. Na kartama je prikazan pod toponimom Baraka 603m. I dalje mislim da geografi trebaju da preispitaju svoje kriterijume po kojima imenuju i razlikuju planine. Od Baraka se prati jasan kolski put, koji sa par serpentina i manje od sat vremena hoda izlazi ispod najviše tačke Rožnja. Teško je odrediti najvišu kotu, Veliki vrh, na 897m. Sa elektronskim pomagalima je to znatno lakše. Tako i ne čudi što je ’’vrh’’ zapravo greben planine, par kamena i jedno krivo drvo su njegova oznaka. U Srbiji ima više takvih planina, gde su najviše tačke u šumi, npr: Medvednik, Babička Gora, Belava, Svrljiške planine, Seličevica itd. I tu smo se zadržili koliko da napravimo par fotografija. Vetar je probijao kroz gustu šumu, pa smo se spustili malo niže, i seli na još jednu obed-pauzu. Posle novog odmora, krenusmo nazad, ka selu. Usput je bilo jako blatnjavo, dosta vode se spuštalo niz obe planine, ali ponovo, ta slika borova i ostalog zimzelenog drveća na svakom koraku je zaista odmarala oči i dugo hodanje pretvarala u pravo zadovoljstvo. Stigavši u selo, konstatovali smo da je 16.30h i da smo prepešačili toga dana oko 24,2km. Iznenadili smo sami sebe tolikom deonicom. Cenili smo ga da će biti manje od 20km. No dobro, ovakva tura, kao prolećno zagrevanje, pa uz to i oko 1050m uspona i isto toliko silaska, je zaista dobro. Na početku teksta sam naglasio kako je selo baš veliko. Međutim, ima i jednu manu. Nigde na vidiku nema nijednu kafanu, tako da smo bili uskraćeni za to čudo stoleća u Srba. No, doći će sledeći vikend, na redu će biti neka nova destinacija. A kafana? Naći ćemo je naredni put! Do sledeće avanture sa nama... Tekst i fotografije: Miloš Tašković