Kao što zna nekada da bude, pa se uspon na neku planinu odlaže po nekoliko puta, tako je bilo i sada. Doduše, čudi što je reč o nekoj manje značajnoj i poznatoj planini. No eto, čuda se dešavaju, pa je tako i malena Belava konačno dobila priliku da prikaže svoje lepote grupi niških planinara. Nas osmoro smo krenuli iz Niša u jutarnjim časovima, oko 7.30. Pametno je procenjeno da je bolje što kasnije krenuti, zbog kiše, koja je trebala baš tada da završi svoj pir, kao i zbog dužeg spavanja, dana koji postaje sve duži i duži, a najzad, i zbog ture koja nije niti naporna, niti dugačka. Prva stanica, po tradiciji, na pirotskim turama, bila je Bela Palanka i čuvena pekara MM. Ni sada nismo odoleli, tako da je svako od nas prosto gutao raznorazne đakonije iz te pekare. Posle kraće pauze, nastavili smo starim putem ka Pirotu, preko sela Telovac i Ponor. Za manje od pola sata vožnje sledi skretanje ulevo i ulazak u selo Mali Suvodol, koje je smešteno na padini Belave. Parkiramo vozilo, sledi jutarnje razgibavanje i pokret. Vreme nam definitivno nije bilo saveznik, počeo je da pada sneg, praćen jakim vetrom. Jako nezgodna situacija, bukvalno niste u stanju da kontrolišete GPS i gledate put kojim idete. Posebno zbog činjenice da ste prvi put na tom terenu. Korak po korak, dobija se na visini. Čas smo u šumi, čas se probijamo kroz žbunje, prateći treklog, našeg najvernijeg vodiča. Izlazimo na širok kolski put. Idemo po njemu. Na terenu je magla, vidljivost nije toliko velika. Raspoloženje u ekipi zbog činjenice da pohodimo po prvi put ovu planinu ne jenjava. Naprotiv, sa svakim novim korakom ono raste. Sve smo bliži vrhu. Na jednom mestu, donosimo odluku da skrenemo sa puta i krenemo kroz malu šumsku stazicu. Ubrzo smo ponovo na velikom kolskom putu. Pratimo ga skoro do kraja. Treklog se sužava, i tu smo. Vrh Kardašica 946m. Zapravo, diskutabilno je reći - vrh. Prikladnije je - najviša tačka planine Belave. Nalazi se u šumi, kao i vrh Device, Babičke Gore i još nekih planina. Bili smo uskraćeni za bilo kakav pogled, i to iz dva razloga, prvo zbog toga što je drveće oko nas, drugo, magla. Utom je prestao i sneg. Krećemo dole posle deset minuta pauze i čestitanja. Hladnoća čini korake većim, a naše vreme spusta kraće. Oko 13h i već smo bili u selu. Naravno, vraćali smo se širokim kolskim putem od vrha do sela. Sada je jasniji, pronađen je. Tura u brojkama - uspon i spust po 500 metara, ukupna kilometraža oko 10. Sledeća destinacija je bio Pirot. Pogađate? Stara dobra poslastičara Rekord, obilazak Crvenog trga i centra Pirota. Naravno, naš vedri i avanturistički duh je napravio još dve pauze na putu do kuće. Najpre smo posetili ostatke čuvenog rimskog grada Remezijane u Beloj Palanci. Prošetali smo se i pored turskog mosta i autentične vodenice sagrađene par vekova unazad, kao i pored Mokranske (nadošle) reke. Na kraju su nam meštanke pokazale šta je ostalo od Remezijane. Nisam mogao da se načudim koliko Srpski narod ne poštuje i ne vodi računa o svojim istorijskim i kulturnim tekovinama. Pored tog mesta (a to bi trebao biti Dom kulture u centru grada) sam prošao preko desetak puta, a nikada nisam video neki znak da su tu ispod ostaci antičkog lokaliteta. Zapravo, od ostataka je ostala trobrodna vizantijska bazilika, kao i gomila đubreta okolo. Sramota, bruka i razočarenje. U jednoj Siriji, koja je daleko zaostalija zemlja od naše se mnoooogo više vodi računa o istorijskoj zaostavštini. Posle kraćeg obilaska, nastavismo dalje. Sledeća stanica - manastir Svete Petke u Ostrovici. Uvek prolazimo pored njega a nikako da svratimo. Sada smo prekinuli tu neslavnu tradiciju. Nažalost, manastir je bio zatvoren, ali ne i mala kamena kapelica ispod njega. Iskoristili smo priliku da kupimo sveće i zapalimo ih ispred manastirske crkve. Sagrađen je 1644.godine, a obnovljen u 19 i 20. veku, zadnji put u čast kralja Aleksandra, tridesetih godina prošlog veka. Puni lepih utisaka što smo iskoristili dan i nedelju, videli mnogo toga lepog, prošetali u prirodi, družili se, vratismo se kući. Naravno, sada još više željni sledećeg vikenda, kada ćemo ponovo otići negde...