Vlaška planina se nalazi u jugoistočnom delu Srbije, nedaleko od Pirota, pa je odlazak na najviši vrh ove planine (Panica 1443 m) bio, izmedju ostalog, i jedno lepo druženje niških i pirotskih planinara. Iz Niša smo kolima krenuli oko 6.30h izjutra ka Pirotu i to u sledecem sastavu: Milos, Zoki, Bojan i Marjan. U podnozju planine smo se nasli sa trojicom pirotskih planinara i poceli da se penjemo oko 9 sati. Na samom pocetku put je prostran, prohodan za jaca terenska vozila, ali smo vrlo brzo morali da ga napustimo i da podjemo uskim putem, kojim smo isli sve do samog vrha. Na pojedinim delovima ima dosta siprazja, negde je posut siparom (sitnim kamenjem) i predstavlja veoma nestabilno tlo pod nogama, pa je potreban poseban oprez. Takodje, uspon je prilicno strm, sto dodatno otezava penjanje. Pogled koji se pruzao dok smo usli u maglu padao je na Greben planinu i reku Jermu, kao i Asenovo kale u daljini. Greben planina je veoma interesantna jer je u njenim ogromnim stenama priroda isklesala figure u vidu siljaka, koji po malo podsecaju na one u Djavoljoj varosi. Ulaskom u maglu izgubili smo vidike koje smo imali do tada, ali smo zato bili nagradjeni jednom drugom umetnoscu prirode. Naime, temperatura je u visim delovima planine bila veoma niska (moj subjektivni osecaj oko -10 °C) i uz jak vetar stvaralo se od magle predivno inje na granama drveca i izumrloj travi. Stvarao se utisak da je cela planina pod snegom, a oblici naraslog inja su bili od sitnih iglica nalik na trnje do neverovatnih zvezdastih i poligonalnih ledenih izraslina na granama drveca. Na vrh planine smo stigli nesto pre 12 sati. Medjutim, vrh je prilicno neobicnog izgleda, jer je zaravnjen i lici na jednu prostranu livadu. I sam naziv Panica, koji znači drvena posuda nalik vangli, govori u prilog tome. S obzirom na gustu maglu, nije se moglo videti koliko je to prostranstvo, ali utisak da smo na vrhu itekako je potvrdjivao jak vetar i izuzetna hladnoca. Na vrhu smo popili po koji gutljaj lincure koju su poneli drugari iz Pirota, tek toliko da se zagrejemo i krenuli natrag. Uz pricu i salu brzo smo se spustili u podnozje, odakle smo i krenuli da se penjemo. Otisli smo potom do sela Sukovo i posetili Sukovski manastir gde smo upalili svece i od jednog monaha culi zanimljive legende, interesantnu simboliku predivnih freski, kao i priču, više legendu o nastanku manastira. Gradnja manastira trajala je od 1857. do 1859. godine, o čemu svedoči natpis iznad prozora na zapadnoj fasadi. Sama crkva živopisana je 1869. godine od strane dve bugarske skole freskoslikarstva. Zidna dekoracija predstavlja hronološki presek istorije Starog zaveta, hrišćanske i srpske crkve. Još jedna zanimljivost vezana za manastir je freska svetog Hristifora, kome glava u oreolu podseća na glavu konja (otac nam je ispričao priču za pleme ljudoždera koji su kasnije primili hrišćansku veru), a takođe i đavoli, prikazani na pojedinim freskama. O postanku manastira postoji zanimljivo narodno predanje. Današnje celokupno manastirsko imanje pripadalo je Turčinu Sali-begu iz Pirota, koji je imao sina jedinca po imenu Emin tako da je on ovde često boravio.Jednom, šetajući imanjem, Sali-beg sretne Velju, siroče iz Velikog Sela, koji je na mestu današnje crkve nešto kopao.Za Velju su meštani govorili da sniva zagonetne snove i da u snu čuje nepoznate glasove. A u snovima mu se često, kao i tada, javljala Bogorodica okružena andjelima i naredila mu da na mestu zvanom "Crkvište" otkopa manastir. Velja, sa jos nekoliko meštana, a pod nadzorom krupačkog jereja Jovana Madića na tom mestu poče da kopa i nadjoše kandilo i ikonu, sto je upućivalo na postojanje predjašnjih temelja hrama bozijeg. Kada je Emin video šta Srbi na njegovom imanju rade, počeo je da ih grdi i vredja, pokušavajući da obesčasti sveto mesto. Tog momenta oduze mu se telo i izgubi pamet, a roditelji, izbezumljeni od brige, pozvaše popa Jovana u pomoć. On očita molitvu Bogorodici pred svim prisutnim meštanima, a Eminu odmah bi lakše. Nakon što se Sali-beg pokloni ovom svetom mestu, te poljubi Veljinu ruku, njegov sin ustade i potpuno ozdravi. Tada se beg obaveza da ce pomoći gradnju hrama, pa uskoro pop Jovan dobi i carski ferman kojim se dozvoljava obnova manastira. Pop Jovan se iz Krupca preseli, zajedno sa Veljom u Sukovo, a uskoro vladika Antim zamonaši Velju u Staroj crkvi u Pirotu. Velja, u monaštvu narečen Venijamin i monahinja Efimija skupiše dovoljno priloga, te se tako i završi gradnja manastirske crkve. Jako zanimljiva priča crkvenog monaha koja nam govori da srdžba i bes ne donose dobro, i da se trebamo ponašati skladno moralnim normama tokom zemaljskog života. Nakon toga smo sa planinarskim prijateljima posetili čuvenu pirotsku poslastičaru ''Rekord'' gde smo uživali u dobrim kolačima, da bi se na kraju teška srca rastali sa njima, ali uz dogovor da se uskoro ponovo vidimo i ponovimo slicnu ovakvu avanturu.. Potom smo krenuli u Nis, gde smo se rastali i otisli svojim kucama prepuni divnih utisaka, koje, evo, predajemo vama da osetite delić atmosfere i delić Vlaške planine, prelepe južnjačke lepotice. Jednostavno, to je planina koja se mora obići i na koju uspon predstavlja zadovoljstvo. Tekst: Marjan Ranđelović Fotografije: Miloš Tašković