Svanula je 2010.godina, puna lepih želja za zdravljem, ljubavlju, planinarenjima, druženjima, srećom... Tako su je počeli i srpski (i pokoji strani) planinari, na Božićnom usponu na Rtanj. Ni sam ne znam koji po redu, okupio je veliki broj planinara, možda i oko 700. Biću iskren, nisam se ni interesovao za tačnu brojku, prestao sam da planinarske akcije posmatram kroz prizmu broja ljudi, više kroz kvalitet. Dakle, kvalitet ispred kvantiteta. Rtanj je najčuvenija planina istočne Srbije, neobičnog piramidalnog oblika, koju vole da posećuju čak i vanzemljaci. Pohodimo je i mi, već godinama unazad. U organizaciji OPSD Dragan Radosavljević iz Zaječara, akcija se održava svakog drugog vikenda u godini. Jako je popularna, tako da nije čudilo prisustvo od preko hiljadu ljudi poslednjih nekoliko godina. Organizacija je na dobrom nivou, ima tu dosta propagandnog materijala, značaka, bedževa i plaketa, na kraju i dobrog pasulja. Ono što (po meni) krasi akciju je druženje. Najveća čar takvih (državnih) akcija je kada dođeš, nisi siguran ko će sve od poznanika da dođe, a očekuješ ih, i na kraju se oduševih videvši sva ta poznata planinarska lica, prijatelje, koje poznaješ dugi niz godina. Čašica razgovora sa njima, čestitanje praznika je ono što nema cenu, neće je ni imati. Recimo da je to glavni utisak jučerašnje akcije, video sam stare drugare, čavrljao sa njima do u beskraj. Nekada mi je krivo što poznajem veliki broj ljudi (kako reče jedan drug iz ekipe: Ti poznaješ barem petinu ljudi koji su bili juče!), pa ne stignem da sa svakim porazgovaram kako treba, već se više letimice ide sa jednog na drugog. Niš je počeo da šalje na državne akcije preko 100 planinara u zadnje vreme, što nije mala brojka. Moram priznati da sam i sam iznenađen tim rastućim trendom, s obzirom da lokalne, niške planine, nisu toliko posećene. A možda ih oni i posećuju, a da ja ne znam? Naša petočlana ekipa je krenula kolima, posle lagane vožnje i divnih pogleda na Jastrebac, Ozren, Bovansko jezero i Rtanj u daljini, dva sata je bilo potrebno dosegnuti naselje Rtanj, centralnu tačku akcije, kao i polazišno mesto za one koji penju južnu (a i istočnu) stranu. U dolasku sretosmo Mančića i stare poznanike iz Pirota, kao i neke naše Nišlije. Dok smo se ispričali, došlo je vreme za pištaljku koja je označavala start u 10 časova. Ono čime smo gazili prvih kilometar-dva je za zaborav. Blata je bilo toliko da je planinarenje u početku ličilo na klizanje u nekoj ledenoj dvorani. Samo veštim manevrima smo izbegavali face-off sa tlom, neki uspešno, neki uspešnije. Pored blata, bili su tu i oblaci. Gledajući iz doline kojom smo došli, znao sam da nas na proplanku, po izlasku iz šume očekuje vedro vreme. Da, da, reč je o temperaturnoj inverziji, jednoj od najlepših pojava koje se mogu videti na planini. Na tom mestu se prvi put ocrtala kontura Rtnja, onako velika, piramidalna. Rešio sam još pre akcije da penjem sa treće strane, nove, još nezvanične. Nju pohodi veliki broj planinara od ove akcije, recimo da je sada i otkrivena. Reč je o tzv. istočnoj strani, i kao što rekoh, odmah po izlasku iz šume, kreće uspon po oštrom grebenu planine. Ako se od tog raskršća nastavi pravo, još nekih 500 metara, dolazi se do podnožja južne strane, najblaže i najlakše za uspon. Lično, Bojan i ja nismo znali šta da očekujemo na istočnoj strani. Mora se priznati da deluje izazovno, a možda i lako. No, to je samo privid. Početak uspona je na oko 1000 metara, a cilj, razume se, Šiljak, krov Rtnja na 1560m. Čistom i prostom matematičkom logikom se dolazi do zaključka da ima skoro 600 metara uspona, i da to nije bauk. I nije, zaista, kada se penje neka staza na kojoj se uspon dobija lagano. Međutim, ovde logike nije bilo, jedino konstantnog uspona po vertikali od 30 stepeni, praćenog orkanskim vetrom koji je u pojedinim trenucima mene i treking štapove bacakao i umalo me oborio. Skromnog mišljenja mogu reći da je severna strana lakša od istočne. Bilo je veselo dobijati visinu na takav način. Koristili smo svaku priliku da pravimo mini-pauzice češće. A iza nas... raj! Mi smo bili na jednom od retkih ostrva u moru magle i oblaka koji su nas zapljuskivali dole. Malo po malo, i tu smo. Vide se ostaci kapelice koju su podigli Minhovi iz zahvalnosti zemlji Srbiji, još pre jednog veka. Možda se pitate, zašto ostaci? Zašto ne kapela? To pitanje se mora postaviti rodoljubima, patriotama i ljubiteljima zlatnog sjaja u grumenima (a mogu i novčani apoeni). Kao što neko reče ’’priča o zlatnom dvorcu koji je nekada postojao na vrhu bi bila interesantna svakom detetu koje voli bajke, ali ne i manje pametnim ljudima sa štapinima dinamita u rukama’’. Vidimo i dosta ljudi, koji su se već stigli do vrha, što sa južne, što sa severne strane. Prijatelji svuda, pozdravljamo se, slikamo. Svi smo tu, zaboravljamo na sve te prepreke i uživamo maksimalno. Zapad i jug su se odavno probudili, dok istok i sever plivaju u oblacima. Planirali smo nekih 20-ak minuta na vrhu, a ostasmo bezmalo sat vremena. Valjda je to pokazatelj da smo se super provodili gore? Temperatura je bila u plusu. Snega skoro i da nije bilo, što je jedna od glavnih karakteristika ovog uspona, ali je vetar nemilosrdno šibao. Više je delovalo kao prolećni dan. Nama do sredine januara zime i jeseni i izgledaju kao proleća. Zimu vidimo najpre u starim filmovima, a zatim i krajem januara i februara. Marta i zvanično počinje ono što nezvanično traje do Nove godine. Napokon se rešismo da krenemo dole, vođeni zvukom i mirisom pasulja koji je dopirao čak dovde. Neumorno se spuštasmo, ali sada sa južne strane, serpentinama, sečući ih... Spust je trajao začuđujuće kratko, nekih sat i po. Hm, zašto li sam imao utisak da smo hodali sporo? Blato je ponovo bilo neprijatelj, sada još veći. Bilo je par proklizavanja, na sreću, ne i pada. Ne sećam se da sam ikada imao ovakvo blato na stazi. U hotelu smo bili već oko 14.30h gde su nas čekale značke, ja sam stigao do bronzane. S obzirom da nisam neki fan ove akcije, ovo je uspeh. Čekao nas je i pasulj sa salatom, dobar prijatelj planinara na svim državnim akcijama. Preostalo vreme do polaska smo iskoristili da se ispričamo sa poznanicima, razmenimo neka nova iskustva, kupimo dnevnik Juhorske transverzale, najnovije na našim prostorima, obećamo Ivanu i ostalim Jagodincima da ćemo doći čim nam se ukaže prilika... i tako. Tekst i fotografije: Miloš Tašković