Kao što je bilo po planu, došao je red i na poslednju u nizu etapnih prelazaka Niške transverzale - sedmu. Okupljanje je teklo ustaljenim rasporedom, svi su izabrali da čekaju na sigurnom mestu, kod Niteksa. Znajući lokalne privatne prevoznike i nadaleko ''čuveni'' Nišekspres, svako je procenio da je pametnije da čeka na stanici gde će sigurno ući u autobus. Na kraju smo ga i dočekali. Okupilo se nas dvanaestoro (12), što je iznenađujuće malo za ovako laku etapu, no, imajući u vidu da je nekoliko njih otkazalo u zadnji čas, a naročito činjenicu da su ovakve nekomercijalne akcije prilika da ljudi mogu da eksperimentišu sa odlaskom do zadnjeg časa (bez posledica i obavezivanja u vidu datog novca), onda je brojka možda i dobra. Ispada da su svakako sigurnije komercijalne ture od ovih ''za dušu'', zbog učesnika koji se obavežu davanjem novca - na žalost. No, bilo kako bilo, sve to nas nije omelo da uživamo u subotnjem zimskom danu. Za oko pola sata vožnje, i već smo bili u Oreovcu, malom selu na obodu Svrljiških planina, koje odoleva svim mogućim zubima vremena. Mesna kancelarija je mesto gde je poslednja stanica autobusa, i gde smo izašli, spremni za pešačenje. Najpre je išao naš ustaljeni ritual - zagrevanje, zatim i polazak. Čekala nas je duga pešačka etapa u kojoj je učešće uzelo mladost i iskustvo. Najpre asfaltni put se spuštao do železničke stanice Gramada, odakle smo se dokopali i magistralnog puta Niš-Zaječar, za kratko, onda skrenuli u selo Vrelo, prošli relativno brzo kroz njega i već bili nadomak Kalafata. Kalafat. Šta je to? Jako dobro pitanje. Postoje dva podeljena mišljenja, jedno zastupa najveća grupa ljudi, da je to ogranak Svrljiških planina, dok sam drugo mišljenje video pre par godina u nekoj starijoj knjizi o Nišu. Autor knjige svrstava Kalafat u posebnu planinu. Videvši da je prevojem Gramadom odvojen od Svrljiških planina, možda je to i logično. Ja zaista ne znam šta da mislim po tom pitanju. U mom spisku srpskih planina, on je deo Svrljiških planina. Izašavši iz sela Vrelo, koračamo ka KT 12. Put blago zanosi i ide iznad seoskog groblja, da bi zatim utonuo u carstvo hrasta, bukvi, četinara. Čini se kao jako lepa stazica za vikend-šetnju. Od početka do kraja je označena transverzalnom markacijom, i to jako dobrom, rađenom pre 2 godine. Polako dobijamo na visini, nekako sporije na vremenu, i već smo na mestu koje je označeno kao Lovačka kuća. Otvorena je, unutra klupe i stolovi, napolju temperatura skoro u minusu, nismo se dvoumili da li da uđemo! Prijala nam je pauza. Posle kraće pauze nastavismo ka Kalafatu, prošli smo ispod vrha Sedalište, zatim Raskršća, došli do mesta Bolnice, gde naravno ne postoji nikakava zdravstvena ustanova već ponovo klupice, stolovi sa nadstrešnicom, i posle kraće pauze, ostalo je još da se popnemo do vrha. Kalafat je istoimeni vrh sa visinom od 837m, predstavlja KT 12 nove Niške transverzale, označen je kamenom piramidom. Iskoristili smo priliku da se slikamo, a pošto mesta za sedenje nema, jer je ograničen šumom, nastavismo ka poslednjoj transverzalnoj tački. Put vodi samim bilom do cilja. Greben se proteže u dužini od 4,2 km. Ranije je prva polovina te deonice predstavljala stazu strave i užasa zbog ogromnog rastinja. Sada su ponovo zatrpane rupe, seljani su iznova krenuli traktorima ''u drva'' čisteći tu stazu, tako da, ako imamo neku korist, to je čistija staza. Moja malenkost i dr. Jeremić smo muku mučili pre tačno godinu dana, da bi u tri vezane akcije čišćenja oslobodili istu silnoga granja i trnja. Ostaje još samo mali deo za odraditi, da bi se ona maksimalno osposobila, kao u starim danima. Na proleće ćemo je osposobiti, a možda i narednih dana, ako nam zima dozvoli. Oko sat vremena hodanja i već smo na Kameničkom visu, KT 13 NT. Poslednja kontrolna tačka. Radost koja je zalivena toplim čajem u Lovačkom domu ''Kod Šipe''. Upriličili smo druženje bockanjem pečata u transverzalne knjižice, najmlađim učesnicima akcije, Mariji i Veljku je bilo interesantno, tako da su mi svo vreme asistirali! Posle jednosatne pauze u gustiranju, nastavismo do cilja. Niš nas je čekao. Lagano smo se spuštali, prošli pored česme Dabila, koja je sada postala odmaralište (setili se lokalni funkcioneri ekologije i prirode), sa lepim klupicama i uređenim mestom za piknik. Odatle izlazimo na mesto koje ja jednostavno zovem - Vidikovac. Odatle se pruža neverovatan pogled na sve bliže i dalje planine u okruženju, naročito na srpskog planininskog kralja, našu lepoticu, Suvu planinu. Vreme nam nije dozvoljavalo duže zadržavanje, sneg je počeo da provejava, pa smo morali dole. U selu Kamenica, poznatom po obližnjem memorijalnom kompleksu Čegar, smo bili već oko 15h. Preostalo je još nekih 7km pešačenja po dosadnom asfaltu, do niške Tvrđave, mesta odakle smo krenuli na ovaj put pre mnogo meseci. U priči zanimljivih sagovornika sat vremena prođe neprimetno, tako da smo već bili kod Pantelejskog podvožnjaka, gde je na zidu napisano - KRAJ NT, čestitamo, i koji smo iskoristili da napravimo par fotki. Vukan mi je pravio društvo do samog Doma planinara u Tvrđavi, da kompletiram treklog cele transverzale (fali jedno parče od Trema do Pasarela da bi bio 100% kompletiran trek). Pozdravismo se, čestitasmo jedan drugom, i odosmo u hladnu noć, svako na svoju stranu...