Ostrozub je planina u južnoj Srbiji, tačnije, u opštini Crna Trava. Prostire se od Vlasotinca, grebenskom gredom, sve do Čemernika. Nedefinisano je to što deli Ostrozub i Čemernik na dve planine, s obzirom da i stari dobri Google Earth kaže da je to jedna planinska greda, no 'ajde, neka bude tako. Daklem, tu, na par kilometara od Crne Trave se šćućurila planina Ostrozub, jako pitoma i pristupačna planinarima. Da preciziram, pristupačna tehnički, nezahtevna, a jako lepa. Što se daljine od planinarskih centara tiče, to je druga stvar. Naša sedmočlana ekipa je iskoristila vikend da ode na još jednu novu planinu. Pošli smo iz Niša u jutarnjim časovima, da bi u selu Brod, polaznoj tački ture, bili oko 8h. Pola sata posle stizanja smo se razmrdali, spremili i krenuli na uspon. Uspon se može podeliti na dva dela, prvi deo je strmiji uspon serpentinskom kolskom stazom (putem) do sela Dećeve. Odatle se blago uzdižemo grebenski, sve do kraja uspona. Put prate slabije markacije. No, mogu biti od pomoći na nekim mestima. Mi smo pratili treklog sa vojne karte, koji se pokazao kako gde, isprva netačan (što je i logično, ovaj široki put je pravljen pre cirka 20 godina, dok su vojne karte duplo starije), a kasnije, na grebenu, jako dobar. Magla i oblaci, koji su se hvatali za krošnje golog drveća su prirodi davali novu, predzimsku atmosferu. Šteta je u tome što nismo imali pogled sa grebena, koji seže do Kukavice, doline Južne Morave, susednih Dimitrovgradskih i Vlasinskih planina... No dobro, nama je svaki izlazak u prirodu užitak, hvala Bogu što nam je podario i ovakvo vreme, bez ikakvih padavina. Vesela atmosfera u ekipi se nije prekinula od početka do kraja. Ono što nas je malo rastužilo tokom boravka u tom delu zemlje Srbije je zapustelost kraja. Nema ljudi. U zaseoku Dećeve je preostala još samo starica Nada, vitalna baka kojoj je, verujem, preko 80 godina. Zamislite, živi sama gore! U divljini. Nigde nikoga. Samo ona i njen pas. Baš mi ja palo teško oko srca čuvši to. Mitar i ja momentalno izvadismo pomorandže i šta nam je bilo pri rancu. Potrebnije je njoj nego nama. Boravak tamo smo iskoristili i za posetu Crnoj Travi. Od nekada naseljene opština, danas je preostala senka sa jedva 400 stanovnika. Opština duhova. Na ulici skoro nikoga. Ko god nas vidi (a takvi su zaista retki), privlačimo poglede i pažnju. To nam je naša centralizacija (u kombinaciji sa kapitalizmom, socijalizmom i ostalim ''izmima'') dala. ''Hvala'' joj... Crna Trava je poznata i po svojim graditeljima, kao i po crkvi Svetog Nikole iz 14. veka, doba Nemanjića. Ušao sam u nju, oduševio se prelepim ikonama koje odolevaju zubu vremena, vlazi... No, svakako će nam ostati u sećanju maštoviti Ostrozub, njegovi zimzeleni četinari koji pišu istoriju tog kraja, partizanski spomenik ispod samog vrha, najviša tačka planine, Ostrozubska čuka sa 1546m i piramida na vrhu, drveni astal sa improvizovanim klupama gde smo uživali u ribljim specijalitetima iz ranca, mali žućkasti balkanac, pas iz sela Brod koji je bio naš verni pratilac tokom svih 20 km puta... Da bi ipak, turu završili na pravi način, veselo, otišli smo u selo Sastav reka i jedinu otvorenu kafanu baka Mire, na turu dobrog domaćeg čaja koji nas je osvežio. I dalje će napuštene kuće, štale, fabrike i drumovi ostati jedini nemi svedoci nekada jako prosperitetnog kraja, uklještenog između planina Gramade i Ostrozuba, prošaranim hladnom i brzom Vlasinom...